Potreba za usavršavanjem sopstvene ličnosti zahteva napore. Nagrada je osećanje ostvarenosti, smirenost i spokojstvo. Kad jednom stane na put koji će ga dovesti do preobražaja, pojedinac doživljava i sebe i druge kao strance.

U romanu Stranac junak svoje promene ne uočava samo poređenjem sebe sa negdašnjim sobom, nego i uočavajući poplavu svojih uzdaha. Već na početku romana pisac skreće paznju: Da li uzdišeš, prijatelju? Ako ne uzdišeš, ako nikada nisi uzdisao, ostavi ovu knjigu, jer je nećeš razumeti.

Da bi ispitao svoje stanje, naš junak prihvata jednomesečni boravak u Nemačkoj, gde je nekada odlazio kao mladić pun snage i iluzija. Obilazi razne ljude u nekoliko gradova, zaustavljajući se prethodno u Budimpešti i Beču, zatim slede Bad Godezberg, Bon, Keln, Diseldorf, Bremen, Hamburg i Berlin.

Po povratku, njemu je jasno zašto uzdiše i zašto je stranac. Susret sa jednim monahom ukazuje mu da je tek na početku tog dugog i presudnog putovanja ka sebi i ka drugima.

Osim duhovnog putopisa kojim se osvetljava životni put jednog čoveka, iz negdašnjeg vremena izranjaju mnogi likovi, a sa njima i kultura Centralne Evrope, ponajviše Nemačke. Jos jednom, vidimo i Beograd. Unoseći ljubav u svoje uspomene i likove, pisac nam otvara želju da i sami krenemo na duhovno putovanje kakvim se mukotrpno, ali i radosno, svakodnevica pretvara u stalni praznik.